Dragi moji,
kada me neko pita kakva sam bila pre migrene… ko sam bila… zastanem.
Praznina.
Ne znam. Ne sećam se.
Kao da je hronična migrena obrisala sve lepo. Kao da je izbrisala mene, deo po deo, godinu po godinu. Ostala je samo ova verzija — umorna, tiha, oprezna, slomljena iznutra.
Bol je sa mnom svakoga dana. Ne povremeno. Ne „nekad“. Svakoga dana. Godinama. Toliko dugo da sam prestala da verujem u jutra bez straha i večeri bez bola. Toliko dugo da je bol postao moj jezik, moj ritam, moj život.
Zato sam se povukla u četiri zida. Ne zato što sam htela da nestanem, nego zato što sam morala da se spasim. Tamo sam bila sigurna. Tamo niko nije gledao kako povraćam od bola, kako ležim u mraku, kako mi se telo trese dok pokušavam da preživim još jedan dan. Zidovi su ćutali. Ljudi nisu.
Prekinula sam neka prijateljstva sama. Nisam imala snage da objašnjavam zašto ne dolazim, zašto otkazujem, zašto me nema. A neki su me napustili jer im je bilo lakše da pomisle da sam „luda“ nego da prihvate da postoji bol koji se ne vidi, ali uzima sve.
Migrena ne uzima samo zdravlje — ona krade identitet, odnose, dostojanstvo.
Hronična migrena i identitet postaju nerazdvojni, čak i onda kada to ne želimo.
Godinama živim po pravilima koje mi je nametnula. Pazim. Brojim. Odričem se. Disciplinovana do bola. Prošla sam kroz sve — terapije, procedure, nade koje su mi se lomile u rukama. Verovala sam. Nadala se. Padala. Ustajala. I posle svega… ona je i dalje tu. I dalje prisutna. I dalje jača nego ja.
A onda dođe rečenica koja ubija poslednju mrvu snage:
„Pa ti dobro izgledaš, tebi ništa ne fali.“
Znate i sami koliko to boli.
Šta treba da uradim da dokažem da patim?
Da se pojavim neokupana, razbijena, bez snage?
Da pokažem suze, povraćanje, mrak?
Zar bol mora da se vidi da bi bio stvaran?
Često mi pišete i pitate da li zaista postoji neko ko može da izleči migrenu, a da nije lekar. Moj odgovor, iz iskustva i iz patnje, je jednostavan: ne nasedajte. Migrena se ne leči lepim mislima, pozitivnim stavom i praznim obećanjima. Ko god vam kaže drugačije, nikada nije živeo ovaj bol. Toliko ću reći o tim nazovi spasiteljima.
Mogu za sebe da kažem da sam borac. Jer ovo ne izdrži svako.
Ali istina je i da sam strašno umorna. Toliko umorna da ponekad imam osećaj da mene više nema. Kao da je ostala samo migrena, a ja sam se povukla negde duboko, da preživim u tišini.
Ako se prepoznajete u ovim rečima — niste sami.
Ako ste se povukli, ako ste izgubili ljude, ako ste zaboravili ko ste bili pre bola — vidim vas.
I ako danas samo dišete i izdržavate, to je hrabrost.
To je borba.
To je život kakav jeste.
💔
Vaša Tanja Egeljić