Negde sam pročitala da u avionima, u slučaju opasnosti, prvo stavljaš masku sebi. Pa tek onda pomažeš drugima.
I tada mi je kliknulo.
Život sa migrenom često izgleda kao vanredno stanje. Neočekivan bol. Tišina koja peva preglasno. Mirisi koji postaju neprijatelji. I dok pokušavaš da „normalno funkcionišeš“, zaboraviš da odmoriš. Zaboraviš da kažeš „ne“. Zaboraviš da si i ti važna.
Migrena ne dolazi s najavom. Tiho se ušunja, kao sivi oblak. U početku se nadaš da neće. Posle ćutiš i trpiš. Na kraju se navikneš – da je to jednostavno „tvoj život“.
Ali možda nije.
Migrena i lične granice često su povezane više nego što mislimo. Kada ih ne postavimo mi, telo ih postavi umesto nas.
Možda je najhrabriji korak da staviš masku sebi.
Da naučiš da prepoznaš prve signale. Da staneš na vreme. Da se odmoriš, povučeš, napraviš svoj prostor.
Jer kada si ti dobro:
→ Tvoje telo ne mora da viče kroz bol.
→ Tvoj dan ne mora da bude otkazan.
→ Tvoja glava ima prostora da misli, sanja, stvara.
Nije sebično zaštititi sebe. To je ljubav. I to ona prava.
Brini o sebi, ti koja se nosiš s migrenom svaki dan. Jer kad tebi bude lakše, i tvoje svetlo ponovo sija.
Mir u tebi stvara i mir oko tebe. A od tog mira nastaje nova ti.
I sve je, možda, krenulo… od maske u avionu.