JADRANKA💜
U svetu gde se bol često ne vidi, a još ređe razume, pojavi se ponekad neko ko ti tiho, nenametljivo, pruži ruku i kaže: „Nisi sama.“
Tako sam upoznala Jadranku ne kao običnu ženu, već kao saborca, kao sestru po bolu, kao nekoga ko razume tišinu iza osmeha i snagu iza suza.
Upoznale smo se na jednom skupu svih udruženja iz regiona. Iako smo obe bile iscrpljene od svakodnevne borbe sa sopstvenim telom, bolešću koja nikada ne spava, stigle smo jer znamo koliko je važno da se čuje naš glas. Dve plavuše, nasmejane, doterane, na prvi pogled nikome ne bi palo na pamet da iza tog osmeha stoje godine bola, nespavanja, suza i sumnji.
U početku su nas gledali sa distancom možda zato što smo delovale previše vedro, previše „normalno“, previše sređeno.
Niko ne bi rekao kroz šta smo prošle. A kamoli šta i danas prolazimo.Jer, znaš, ljudi često očekuju da bol ima lice a naše ga nije imalo. A onda su nas čuli. Naše reči, naše lomove, naši trenuci kada smo mislile da nećemo izdržati, ali ipak jesmo.
Pričale smo o danima kada nismo mogle da ustanemo iz kreveta, kada smo molile Boga da samo na tren prestane da boli. O mesecima kada nas lekari nisu shvatali, kada su nas prebacivali iz ordinacije u ordinaciju, kada su nam sugerisali da je „sve to u našoj glavi“. A nije bilo. I nije ni danas.
Jer ne pricamo samo o bolesti mi govorimo o životu koji nam je izmakao. O godinama koje su prošle u ležanju, u zatamnjenim sobama, dok je napolju neko gradio karijeru, voleo, putovao, smejao se. Dok su se drugima dešavale radosti, nama su prolazile prilike. Ljubavi koje nisu mogle da izdrže težinu bolesti. Prijateljstva koja su se istopila kad više nismo mogli da budemo „zabavne“. Poslovi koje nismo mogli da zadržimo. Želje koje smo morale da odložimo “za kad bude bolje”. A nekad to bolje nikad nije došlo.
Ali ono što nas je povezalo više od samog bola bila je ta tiha odlučnost. Jadranka nije samo borac za sebe. Ona je borac za sve nas. Žena koja ustane čak i kada joj telo govori da ostane. Žena koja napiše poruku utehe drugima dok se sama tiho bori sa sopstvenim demonom u obliku bola. Ona zna šta znači noć bez sna, dan bez predaha, i još uvek ne odustaje.
I valjda je Bog znao da u ovom svetu gde svi žele da budu posebni, nama pošalje jednu drugu da se podsetimo da nismo posebne u bolu, ali možemo biti posebne u borbi. I u ljubavi. Jer istinska prijateljstva ne nastaju tamo gde je sve lako. Ona se rađaju u tamnim hodnicima bola, gde neko prepozna tvoje ćutanje, stisne ti ruku i ćuti s tobom.
To je Jadranka meni. To smo mi svima vama. Dve žene, dve plavuše, koje su se srele da zajedno naprave buku u ime onih koje niko ne čuje.
I zato nećemo stati. Jer kada se bol deli on se prepolovi. A kada se snaga udruži ona postaje nepobediva.
TANJA💜
Tanana, blaga, tiha. A snažna kao stena.
Prvi put sam je videla u jednoj grupi – nije pričala najviše, ali je govorila najdublje. Pisala je o migreni, o nevidljivoj boli, o osami, o svemu što mnogi prećute. Bila je podrška svima nama. Nije štedela ni vreme, ni reč, ni deliće sebe. Pružala je nežnost, tačnost, razumevanje – bez ikakvog traga samosažaljenja. Imala je dostojanstvo žene koja zna šta znači boriti se svakog dana, a i dalje davati sebe drugima.
A onda sam je ugledala na ekranu.
Elegantna. Doterana. Nasmejana.
Lice žene koja izgleda kao da joj je svet već pod nogama.
I pomislih – neće joj ovo oprostiti.
Jer kad ženu boli, svet očekuje pognutu glavu, podočnjake, tišinu.
A ona – stajala je uspravno. S osmehom koji ne moli, već otkriva unutrašnju čvrstinu.
U toj slici, kao u ogledalu, prepoznala sam i deo sebe.
Ali u njoj – još više: blagost koja se ne kruni ni kad boli.
I onda – poziv doktora.
Skup udruženja. Među učesnicima: i Tanja.
Dvoumim se. Obaveze, odgovornost, i uvek prisutan bol koji me prati.
Ali nešto u meni zna – moraš da ideš.
Zbog onoga što vas povezuje, i onoga što obe pokušavate da promenite.
Zbog dece koja pate od migrene. Njenog sina. Moje Lare. Sve naše.
Ulazim u autobus. I ugledam je.
I tada shvatam – ne poznajem je dugo, ali kao da je poznajem oduvek.
To tanano biće sa svetlom u očima.
Sa tugom i šeretom u pogledu.
Sa osmehom koji zna više nego što govori.
Postala je moj saborac.
Neko ko iz moje tišine zna sve.
Ko ujutru napiše poruku: „Da te čujem. Da vidim kako si.”
Tanja ne moli. Ne traži pažnju.
Ona pomera svet u tišini.
Tiho. Postojano. S ljubaznošću koja ne traži ništa zauzvrat.
Ona je glas razuma i topla duša naše grupe.
Neko ko zna kad da ćuti, a kad da kaže pravu rečenicu.
Za svakog ima lepu reč.
Ništa joj nije teško. Ni uteha, ni savet, ni pažnja.
Iza njenog osmeha ponekad se krije grč.
Iza treptaja – suza.
Ali to nećete videti, jer ona ne stavlja sebe u prvi plan.
Ona je tu – da pruži, da olakša, da razume.
U njenoj tišini ima snage.
U njenoj nežnosti – doslednosti.
U njenom prisustvu – sigurnosti.
Tanja ne mora da viče da biste je čuli.
Dovoljno je da bude tu. I sve bude lakše.
Zbog nje, ovaj svet jeste i ostaje – bolje mesto.
Jer prava prijateljstva ne nastaju tamo gde je lako.
Rađaju se u tišini bola, u deljenju onoga što se ne vidi, u prepoznavanju pogleda koji ne traži objašnjenje.
Ona su nežna, nenametljiva, postojana.
Kao i ona.
Tanja je za mene više od prijatelja.
Ona je srodna duša – žena koja razume i kada ćutim, koja zna da je “kako si?” ponekad važnije od hiljadu rečenica.
Neko uz koga ne moraš da se praviš hrabra, jer zna da to već jesi.
I neko ko te podseća da ni u najtišim danima nisi sama.
U životu ne tražimo mnogo – samo nekog ko zna da nas čuje i kada ništa ne kažemo.
Ja sam to pronašla u Tanji.